Jell-O

4 min read
In 20 languages
2 images

All data from the card 1

Производи: желе, пудинг

Jell-O је амерички бренд који нуди разноврсне желатинске десерте у праху (гелове/желее са укусом воћа), пудинге и смесе за крем пите без печења. Оригинални желатински десерт (генерички назван jello) је заштитни знак бренда. „Jell-O“ је регистрована робна марка компаније Kraft Heinz, са седиштем у Чикагу.

Десерт је био посебно популаран у првој половини 20. века. Оригинални желатински десерт настао је у Ле Роју 1897., када је Перл Биксби Вејт регистровао име Jell-O. Он и његова супруга Меј су направили производ додавањем ароме јагоде, малине, поморанџе и лимуна шећеру и гранулираном желатину (који је патентиран 1845.). Прах се меша са кључалом водом, а затим се хлади.

Опис

Jell-O се продаје припремљен или у облику праха, и доступан је у различитим бојама и укусима. Прах садржи желатин у праху и ароме, укључујући шећер или вештачке заслађиваче. Раствара се у врућој води, затим се хлади и оставља да се стегне. Воће, поврће и шлаг могу се додати да би се направиле сложене грицкалице које се могу обликовати у облике.

Неки производи без желатина продају се под брендом Jell-O. Обичан Jell-O се кува на шпорету (са млеком), а затим једе топао или охлађен, док се Jell-O инстант пудинг меша са хладним млеком и хлади; стеже се без кувања. За прављење филова за пите, исти производи за пудинг се припремају са мање течности.

Jell-O шотови

Алтернативни рецепт захтева додавање алкохолног пића у смешу, доприносећи отприлике једној трећини до половини течности која се додаје након што се желатин раствори у кључању. Порција добијене смеше се на забавама назива „Jell-O шот“. Количина и време додавања алкохола су витални аспекти; није могуће направити шотове само са алкохолом, јер се колоидни протеини у сувом желатину састоје од ланаца којима је потребна врућа течност да их денатурише пре него што се могу поново формирати у получврсту колоидну суспензију. Чисти алкохол се не може довољно загрејати да би разградио ове протеине, јер испарава.

Водка или рум се обично користе у Jell-O шотовима, али они се могу правити са скоро било којим алкохолним пићем или мешавинама више алкохолних пића. Важно је прилагодити пропорције алкохола и хладне воде како би се осигурало да се смеса стегне када се експериментише са различитим алкохолним пићима. Jell-O шотови се могу служити у малим папирним или пластичним чашама. Алкохол се налази унутар шота, па га тело спорије апсорбује, што доводи до тога да људи потцене колико су алкохола конзумирали. Људи који пију морају да прате свој унос због тога.

Један од раних објављених рецепта за алкохолно желатино пиће датира из 1862., а налази се у књизи „Како мешати пића или Бонвиванов пратилац“ Џерија Томаса: његов рецепт за „Желе пунч“ захтева додавање желеа од рибизле или другог желатина у пунч направљен од коњака, рума и лимуновог сока. Томас упозорава да је јачина пунча „вешто прикривена“ желатином.

У култури

Jell-O се помиње у популарној песми „A Fine Romance“ Дороти Филдс из 1936. (са музиком Џероума Керна), где се духовито назива свакодневном алтернативом узбуђењу романтичне љубави.

1992. Ивет Баса је освојила другу Иг Нобелову награду за хемију за плави Jell-O.

Мормонизам

Jell-O је посебно популаран међу мормонима. Сенат Јуте је 2001. признао Jell-O као „омиљену грицкалицу Јуте“, приметивши да је Јута годинама имала највећу потрошњу желеа по глави становника, и како су се грађани Јуте окупили да „врате титулу“ након што је Де Мојн, премашио Јуту у потрошњи 1999. Култура Јуте, петиције становника Јуте и кампање студената Универзитета Бригам Јанг такође су поменути као разлози за признање желеа. Бил Козби, дугогодишњи портпарол бренда желе, појавио се пред законодавном скупштином Јуте у знак подршке резолуцији. „Рекао је скупштини да верује да је разлог зашто људи у Јути воле желе тај што је ова грицкалица савршена за породице – а људи у Јути су сви у породици.“

Стереотип о мормонима који воле Jell-O нема дугу историју. Медијски извештаји из 1969. и 1988. о храни популарној међу мормонима или у Јути не помињу Jell-O, а чланак из 1988. помиње желе као лутеранску традицију. Крајем 80-их је имао маркетиншку кампању која је промовисала грицкалицу и њен рецепт као забавне за децу и једноставне за родитеље, што је добро прошло међу мормонима оријентисаним на породицу. 1997. су објављени податке о продаји који су открили да Солт Лејк Сити има највећу потрошњу по глави становника.