Алексис Киви (; рођен као Алексис Стенвал; 10. октобар 1834 – 31. децембар 1872) био је фински писац који је написао први значајан роман на финском језику, Седморица браће (Seitsemän veljestä), објављен 1870. године. Такође је познат по свом позоришном комаду из 1864. године, Обућари на вресишту (Nummisuutarit). Иако је Киви био један од најранијих писаца прозе и поезије на финском језику, и даље се сматра једним од највећих.
Киви се сматра националним писцем Финске и његов датум рођења, 10. октобар, прославља се као Дан финске књижевности.
Живот
Алексис Стенвал је рођен у селу Палојоки, Нурмијерви, Велика кнежевина Финска. Његови родитељи су били сеоски кројач Ерик Јохан Стенвал (1798–1866) и Ана-Кристина Хамберг (1793–1863). Алексис је имао три старија брата, Јоханеса, Емануела и Алберта, и млађу сестру, Агнес, која је умрла 1851. године са 13 година.
Године 1846, Киви је отишао у Хелсинки на школовање. Године 1859, уписао се на Универзитет у Хелсинкију, где је студирао књижевност и развио интересовање према позоришту. Његов први позоришни комад био је Kullervo (1860), базиран на трагичној причи из Калевале, финског народног епа. Такође је упознао познатог новинара и државника Јохана Вилхелма Снелмана, који је постао његов подржавалац.
Током свог школовања, Киви је читао свеску књижевност из библиотеке свог станодавца, а током својих студија, гледао је комаде Молијера и Шилера у Шведском позоришту у Хелсинкију. Киви је такође постао пријатељ са Фредриком Цигнеусом и Елијасом Ленрутом.
Од 1863. па надаље, Киви је посветио своје време писању. Написао је дванаест комада и збирку поезије. Требало му је десет година да напише роман Седморица браће. Књижевни критичари, нарочито проминентни Август Алквист, нису одобравали ту књигу, барем номинално због њене ”грубости” (Романтизам је био у свом срхунцу у то време). Алквист је написао "То је смешно дело и мрља на имену финске књижевности". У рецензији објављеној у Finlands Allmänna Tidning, Алквист је написао да "карактери браће нису били нимало налик мирним, озбиљним и вредним људима који су вредно радили на финским земљама." Познато је да ниједан други критичар није мрзео Кивијева дела колико Алквист, у чијем случају се ситуација могла скоро назвати "прогоном", али Феномани такође нису одобравали Кивијеве не баш тако врле приказие сеоског живота, који су били далеко од њихове идеализоване тачке гледишта.
Године 1865, Киви је освојио Државну награду за своју и даље често извођену комедију Обућари на вресишту. Међутим, не толико ентузијастичан пријем његових књига узимао је свој данак и већ је много пио. Његов главни добротвор Карлота Ленквист, са којом је Киви живео у месту Сијунтио током свог креативног писања, није могла да му помогне након 1860-их година.
До 1870. године, док је живео у Франзеновој колиби у Тапанили, у Хелсинкију, Кивијево здравље се погоршало. Хоспитализован је услед тифуса и напада делиријума. Његов доктор му је одредио меланхолију као дијагнозу услед његовог "повређеног достојанства као писца". Психијатар Кале Ахте закључио је, на основу документарног истраживања, да је Киви патио од шизофреније, иако такође постоји сумња на борелиозу.
Киви је умро у сиромаштву 1872. године (са 38 година) у Тусули, у кући свог брата Алберта. Према легенди, његове последње речи су биле "Ја живим" (фин. "Minä elän").
Признања
Почетком 20. века, млади писци Волтер Килпи и Ејно Лејно подигли су Кивија до статуса националне иконе. Ејно Лејно, и касније Вејно Лина и Веијо Мери, такође су се поистоветили са Кивијевом судбином као писца.
Године 1936, установљена је Награда Алексис Киви за доприносе финској књижевности.
Године 1939, подигнут је Меморијал Алексиса Кивија, бронзана статуа Кивија коју је извајао Вејно Алтонен, испред Финског народног позоришта. Многе улице у финским градовима такође су назване по Кивију, где је најпознатија она у Тампереу.
Године 1941, основано је Друштво Алексиса Кивија.
Од 1995. до 1996. године, фински композитор Ејнојухани Раутавара написао је оперу о Кивијевом животу и делу. Такође су направљена два филма о њему: Minä elän (у преводу Ја живим) из 1946. године, ког је режирао Илмари Унхо; и Aleksis Kiven elämä (у преводу: Живот Алексиса Кивија) из 2002. године, ког је написао и режирао Јари Халонен.
Дела
Представе
- Kullervo
- Lea
- Обућари на вресишту (Nummisuutarit, 1864)
- Karkurit
- Kihlaus
- Olviretki Schleusingenissa
- Yö ja päivä
- Leo ja Liina
- Canzio
- Alma
- Margareta
- Selman juonet
Остало
- Koto ja kahleet (прича)
- Eriika (прича)
- Vuoripeikot (прича)
- Kanervala (збирка поезије)
- Седморица браће (Seitsemän veljestä, 1870, роман)
- Runot, lyhyet kertomukset (збирка поезије)
- Aleksis Kiven tarinoita (приче)
Галерија
-
Кућа где је рођен Алексис Киви -
Кућа где је умро Алексис Киви -
Статуа Алексиса Кивија у Нурмијервију -
Насловна страна раније верзије "Седморице браће" -
Поштанска маркица из 1934. године која комеморише Кивија, Гермунд Паер, према скулптури Веино Алтонена
Спољашње везе
- Страница о Алексису Кивију коју одржава општина Нурмијерви
- Aleksis Kivi на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
- Алексис Киви на сајту Internet Archive (језик: енглески)
- Алексис Киви на сајту LibriVox (језик: енглески)
- Текст Седморице браће на финском Архивирано 20 март 2012 на сајту Wayback Machine
- Nummisuutarit – дигитална критичка верзија (на финском). Уредници Јирки Нуми, Сакари Катајамеки, Оси Коко и Петри Лауерма. Друштво финске литературе, 2011.
- Пројекат процене превода Седморице браће Алексиса Кивија Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (5. октобар 2018), јавно доступан на сајту Универзитетске библиотеке Баптистичког универзитета у Хонг Конгу Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (15. децембар 2018)
